Синдикати, некада најјаче оружје у рукама радничке класе, на цједилу су оставили оне које би требали штитити, кажу радници из Босне и Херцеговине.
"Умјесто да се синдикати боре за права радника, да нас штите од власти и послодаваца, они су на њиховој страни", казао је Миодраг Тодоровић, радник тузланског Полиолхема.
Како каже, нити кровни Савез самосталних синдиката Босне и Херцеговине, нити грански синдикати од окончања ратних сукоба никада се нису борили за права радника.
"Двадесет година су кровни Савез самосталних синдиката Босне и Херцеговине и грански синдикати шутке гледали како се тузланске фирме, некадашње срце индустрије Југославије, претварају у гробље босанске индустрије", рекао је Екрем Ћеримић, предсједник Синдиката радника тузланског Гуминга.
Пропаст синдиката
Професор Шијаковић сматра да синдикати немају никакву будућност, јер нема више масовних индустријских радника који су били језгро активности и снаге синдиката свуда у свијету, па и код нас.
"Сада већину запослених представљају запослени у услужном сектору, терцијарним делатностима и јавном сектору, који немају елементе класне и социјалне хомогенизације и нису спремни да подрже озбиљније акције које би охрабриле синдикалне вође у дијалогу са послодавцима и владом."
Шијаковић додаје да додатни разлог губљења моћи и улоге синдиката у БиХ јесте немогућност да се синдикати организирају у приватним компанијама, што због страха запослених, што због пријетњи послодаваца и менаџера, без обзира што закон формално омогућава организирање синдиката у свим компанијама и установама, без обзира на карактер власништва.
Наводи да су фирме пропадале, радници остајали без посла, усвојен је по раднике неповољан закон о стечају, а синдикати ипак нису реагирали.
"Нико нас није штитио, нисмо могли остварити своја права, па смо морали формирати Синдикат солидарности, у који су укључени радници из више од 20 компанија. У том синдикату су сви обесправљени радници, неовисно којој грани индустрије припадају", додао је Тодоровић.
'Страначки људи'
Ћеримић каже да су људи у кровном и гранским синдикатима страначки те самим тим штите интересе политике и послодаваца, умјесто да се брину за раднике.
"Када смо покренули протесте у фебруару прошле године, Савез [синдиката] у Сарајеву, на челу с предсједником Исметом Бајрамовићем, те грански синдикати јавно су се оградили од нас, од радника који су протестирали и тражили своја права. А сви знамо да је све кренуло од Тузле. Умјесто да буду на нашој страни, јавно су рекли да нелегално протестирамо. Тек су послије, када је све букнуло, казали да нас подржавају, причали да се ради о криминалној приватизацији."
Додаје да Бајрамовић има плату већу од 1.700 еура (просјечна плата у Босни и Херцеговини је близу 420 еура) те да је близак с челним људима ентитета Федерација Босна и Херцеговина.
"Они нису синдикалци. Они су министри који раде у синдикатима. Раде за владу, а не за раднике. Не гризе се рука која те храни."
"Представници гранских синдиката који су уз Бајрамовића имају енормно високе плате, њима није у циљу да се боре за радничка права, имају плате од 1.500 еура, они су апсолутно на страни власти", каже Ћеримић.
Тодоровић додаје да су радници прије фебруарских протеста данима спавали испред својих фабрика, тражећи своја права, али их нико од гранских синдиката није дошао подржати.
"А сви ти шефови гранских синдиката су некад радили у тим фирмама..."
"Гдје су ти синдикати били 20 година након рата, да изведу народ на улицу, да кажу да нешто није добро? Фирме су као крушке падале, људи остајали без посла, покрадено је све, а синдикати су шутјели и нису ништа радили", огорчен је Ћеримић.
Подијељени синдикати
Жељко Арежина са супругом ради у бањалучком Космосу. Већи дио радника те компаније је у штрајку од децембра прошле године, јер им управа дугује 15 плата, а доприноси нису уплаћивани седам година. Како каже, у Космосу дјелују два синдиката, зависни и независни, а један од главних криваца, према његовом мишљењу, је Тане Пеулић, предсједник Гранског синдиката металске индустрије и рударства бх. ентитета Република Српска. Пеулић је, сматра Арежина, Космос довео у ситуацију да су се радници подијелили.
"Ја лично сматрам да је Тане Пеулић продужена рука Владе [РС] и, према томе, мислим да он не може да заступа наше интересе овдје. Он се послужио овог пута са двоструким аршинима. На једном мјесту гаси пожар, а овдје га пали самим тим што нас је подијелио на двије синдикалне организације."
Његов колега Миле Гајић додаје да је највећи проблем што нико из Владе РС-а не слуша раднике.
"Обраћали смо се безброј пута свима у Влади, од предсједнице, предсједника, [министра индустрије, енергетике и рударства РС-а] Петра Ђокића... Нико нам се није обратио, а три мјесеца смо у штрајку", рекао је Гајић.
Социолог Иван Шијаковић, редовни професор на бањалучком Факултету политичких наука, наводи да синдикати само дјеломично штите раднике, јер формално учествују у преговорима с послодавцима и владом.
"Права заштита радника подразумевала би да синдикати успевају да изборе боље позиције и услове за раднике (плате, радни услови, радно време, образовање, надокнаде за прековремени рад), а не само да реагују на ексцесе и последице које доводе раднике у незавидан положај", оцијенио је Шијаковић.
Лични интереси
"Руководства синдиката вагају шта ће им у ком тренутку бити боље и корисније - да прешутно подрже власт, или отворено стану на страну послодавца, па тек онда подрже раднике, ако им запријети опасност да изгубе позиције", сматра Шијаковић.
Професор Факултета политичких наука додаје да синдикати не штите раднике због тога што су водства синдиката често под утјецајем партија, "а синдикални лидери нису имуни на корупцију, тако да и тај елеменат утиче на њихову пацификацију и губљење интереса да отвореније стану на страну радника у преговорима са владом и послодавцима".
Посљедица тога је да радници не могу остварити институционални утјецај на владу и послодавце те да бивају искључени као социјална снага из расподјеле моћи и утјецаја у друштву.
"Радници постају плен похлепних, бахатих и неодговорних послодаваца, принуђени су да раде све дуже, а за све мање плате и у тежим условима. Друштво губи трећег партнера у друштвеном дијалогу (влада - послодавци - синдикат)", оцијенио је Шијаковић.
"Последице слабе заштите радника и запослених од стране синдиката су те да они постају предмет експлоатације, да их послодавци доживљавају као сваку другу робу и 'потрошни материјал', да губе својство људских ресурса те да могу бити отпуштани, мобинговани, преварени, понижени и одбачени на маргине друштва", рекао је професор Шијаковић.
